`ne bulji tako zaneseno` – intervju
U nizu projekata koje si realizovala u poslednjih nekoliko godina bavila si se različitim problemima vezanim za gradski prostor i život u gradu. Zbog čega smatraš da je danas važno koncentrisati se na probleme života u gradu i života grada?
Gradovi su se radikalno transformisali u poslednjih dvadeset godina, i to ne samo kod nas. Skloni smo da mislimo da je ta promena specifična za post-jugoslovenski kontekst, gde tačno postoji rez u kome se menja ideologija upravljanja i koncipiranja društva, a samim tim i odnos prema gradu, i da tu transformaciju odnosa prema prostoru, životu i gradu, gledamo kao posledicu rata. Pogled iz veće razmere, pokazuje da to nije promena vezana samo za naše gradove, već da je ceo svet prošao transformaciju, čija je jedna od najvećih odlika finanicijalizacija prostora i ulazak tržišta u sve sfere svakodnevnog života i njegove reprodukcije, a posebno u polja vezana za prostor – kao što je stanovanje. Po obrazovanju sam arhitektica, profesija koja se kroz istoriju etablirala, po Robertu Gudmanu (Goodman), kao ona koja kapital “pakuje” u socijalno prihvatljive forme, ali to nije ono što ja želim da radim. Želim da pomognem da se stvore prostori, bilo fizički, socijalni ili digitalni, čija reprodukcija, kao ni reprodukcija života unutar njih, neće biti uslovljena tržištem, i koji će funkcionisati izvan tržišta. Samo na taj način vratićemo grad onima koji u njemu žive. Da bi se do toga došlo, potrebno je precizno analizirati odnose koji formiraju gradove trenutno, i otud moje interesovanje za grad.
D.Sekulić_Glotzt nicht so Romantisch!_On Extralegal Space in Belgrade_Jan Van Eyck Academie_Maastricht_2012.jpg
“Glotzt nicht so Romantisch!” [Ne bulji tako zaneseno/romantično] je slogan koji je Breht koristio kao transparent iznad svojih predstava kao poziv publici da kritički gledaju predstave, obrate pažnju na sadržaj i ne budu zavedeni formom. Moje istraživanje nadogradnji u Beogradu, upravo je poziv za takav stav, to jest, da se pogleda dalje od forme i pokuša da se razume koji su procesi iza nadogradnji.
Bavila si se razlikama između socijalističkog planiranja (arhitekturom i urbanizmom Nesvrstanih) i neoliberalnog planiranja. Kakve efekte na život u gradovima su imaju ovi različiti pristupi?
Bavila sam se prostornim planiranjem u vreme socijalizma, posebno u kontekstu Novog Beograda, ali i deregulacije koja se desila sredinom osamdesetih godina i kojom je efektivno započeo investitorski “parcela-po-parcelu” urbanizam koji je i danas karakterističan obrazac po kome se razvijaju gradovi. Istraživanje o vezi između jugoslovenskih građevinskih preduzeća i Pokreta nesvrstanih je drugo istraživanje, koje se dotiče pitanja planiranja, ali mislim da nije relevantno za ovaj razgovor. Da se vratim na socijalističko i neoliberalno planiranje. Ako pod neoliberalnim planiranjem nazovemo ono koje podređuje razvoj i planiranje grada isključivo zahtevima tržišta, razlika u odnosu na ono što je bilo “čisto” planiranje u vreme kapitalizma je u državi koja je potpuno kapitulirala kao regulator i agent borbe za javno i veću jednakost, i transformisala se u aktivnog saradnika tržišta. Socijalističko planiranje je ono koje prostor i razvoj ne tretira isključivo kao robu na kojoj je moguće napraviti profit. Bilo mi je interesantno kada sam shvatila da se u Beogradu od socijalističkog planiranja odustalo pre nego što se, bar zvanično, odustalo od socijalizma kao ideologije i pokušaja izgradnje društva na osnovima jednakosti. Rat je ubrzao i brutalizovao te procese, ali odustajanje se desilo ranije. U tom odustajanju i trenutku kada se dešava, Jugoslavija, Srbija, Beograd, nisu izuzetak, već se uklapaju u trend promena odnosa prema društvu, koji se reflektovao i na planiranje koje se dešava u većini zemalja “Zapada” – odustajanje od države blagostanja i pozitivnih politika uslovljavanja kapitala da internalizuje troškove socijalne i ekološke reprodukcije, koje su se manifestovale u formi progresivnih stambenih politika u Švedskoj ili Holandiji, ili politika zdravstvene zaštite u, recimo, Ujedinjenom Kraljevstvu, što se tiho desilo upravo na prelazu iz 80tih u 90te.
Kakve efekte ovi različiti pristupi imaju na život u gradovima? Dovoljno je pogledati trenutno stanje u gradovima – rente koje rastu, potpuno promenjenu strukturu stanovništva usled džentrifikacije, nemogućnost neprivilegovanih, čiji broj konstantno raste, da reše osnovne stambene probleme, veliki porast, no i ono što je verovatno najpogubnije, gubitak raznovrsnoti – od raznovrsnosti načina da se dođe do stana, raznovrsnosti različitih socijalnih, klasnih i drugih kategorija ljudi koji žive jedni pored drugih, kao i same raznolikosti poslova/rada kojima je moguće baviti se u gradu. Čak je i Njujork, koji je većinu svog razvoja kao grad planiran tržišno i razvijao se špekulacijom, toliko da je moguće čuvenu panoramu Menhetna i nebodere doživeti kao svojevrsnu hronologiju uživo različitih finansijskih kriza i pucanja nekretninskih balona, sve do pre 20 godina uspevao da zadrži neverovatnu raznovrsnost, da bi sada postao gotovo monofunkcionalni grad posvećen isključivo finansijskoj industriji, to jest, duofunkcionalan, ukoliko uračunamo turizam. Takav grad postaje nepodnošljiv za život za sve ostale.
Čovjek i prostor_Pravo na stan_1954.jpg
Čovjek i prostor, časopis koji izdaje Udruženje hrvatskih arhitekata jedan je od najuticajnijih arhitektonskih časopisa u Jugoslaviji od osnivanja 1954. godine. Prvo izdanje je na naslovnoj strani imalo jasno istaknut slogan “Pravo na stan” koji je, kao i ideja o društvu koji treba da obezbedi stanovanje za svakog svog člana, najviše formirao kontekst u kome su arhitekti i planeri radili do sredine osamdesetih godina u Jugoslaviji, kao i način na koji su se razvijali gradovi.
Kako vidiš transformacije u javnom domenu u procesu “tranzicije”?
U kontekstu prethodnih odgovora, gde sam insistirala da proces promene odnosa prema gradu i planiranju grada u Srbiji ne smemo gledati izdvojeno od globalnih trendova, volela bih da ne koristimo termin tranzicija, zbog toga što on može da navede na pogrešno shvatanje da je proces koji se dešava u Srbiji drugačiji od onog koji se dešava u svetu, kao i da ima kraj. Tranzicija podrazumeva prelazak iz jedno u drugo stanje. Iako mislim da postoje specifičnosti procesa u Srbiji, ono što se dešava je novi krug uspostavljanja kapitalizma kroz akumulaciju otimanjem i privatizaciju društvenog i zajedničkog. Javni domen je društvo dalo na upravljanje državi, s mogućnošću da se zainteresovani delovi društva aktivnije uključe u proces odlučivanja. To je funkcionisalo dok je funkcionisala ideja države blagostanja i jednakosti, ali onda kada se država okreće zaštiti kapitalističkih interesa, javni domen postaje onaj koji je prvi na udaru privatizacije. Paralelno s tim, velika kriza demokratije, dovela je do toga da su ljudi uglavnom razočarani u mogućnost da delovanjem odozdo promene ono što radi država, pa samim tim i tretman javnog domena, od javnog prostora do radio spektra. Osnovna odlika transformacije javnog domena u procesu kapitalističke akumulacije koja se dešava je – privatizacija i deregulacija. Zakoni i pravila se sve više neskriveno pišu tako da favorizuju kapital, a ne da bi obezbedili jednakost svih ljudi, a profit je jedina mera uspeha svega, pa čak i grada i javnog prostora. One “tvrde” vidljive transformacije i privatizacije, kada park postane shopping mall, ali i one “meke” kada shvatimo da je neki javni prostor, recimo trg, potpuno prekriven baštama kafića, i da je jedini način da se koristi to da se – plati. U poslednjih nekoliko godina, posebno posle berzanske krize 2008, postaje mnogo očiglednije koliko je proces privatizacije javnog domena, posebno u Evropi, paralelno tekao sa razvojem neoliberalizma kao novog oblika kapitalizma koji, nakon krize, nove prostore za eksploataciju nalazi upravo u onim javnim sferama izuzetim od tržišne logike a koje su izborene dugom borbom radnika u zapadnom društvu za stanovanje, zdravstveno osiguranje, obrazovanje…
Bavila si se u svom radu i transformacijama Novog Beograda, posebno kroz projekatPitamo one koji se pitaju. Koji su efekti ovih promena u tom delu grda?
Novi Beograd nastaje izvan tržišne logike prostora, nastaje kao infrastruktura i građenjem društvenih stanova. Na drugom nivou, nastaje i kao novi grad reprezentacije, koji je trebalo da svetu, ali i nama samima, pokaže šta u prostornom smislu treba da predstavlja novo društveno uređenje koje je težilo da stvori uslove da svi njegovi segmenti budu ravnopravni i uključeni u procese od kojih zavisi njihov život. Prostor se mislio celovito, a ne parcijalnim interesima, i, uglavnom, van špekulacije. Promene tu postaju znatno vidljivije, zbog toga što se direktno sukobljavaju potpuno suprotni pristupi tome šta je prostor i na koji način se koristi njegov puni potencijal. Otud prostor ostavljen slobodnoj socijalnoj interakciji odjednom počinje da se percepira kao “prazan” koji treba što pre “napuniti” i “oploditi” prodatim kvadratima. Sa druge strane, upravo zbog toga što je mišljen kao resurs, infrastruktura, Novi Beograd, bar u svom starijem delu i dalje uspeva da “provari” nove sadržaje i zadrži celinu. U analizi modernističkih gradova i pokušajima razumevanja njihove krize, često se meša analiza formalnih karakteristika i analiza politika koje su ih izgradile. Fetiš estetike često postavlja jednačinu – dobra/loša arhitektura = dobar/loš moral (ljudi koji žive u toj arhitekturi), tako da se često arhitektonski brutalizam uzima kao glavni krivac za getoizaciju iako su razlozi potpuno drugačiji. S druge strane, diskurs “biseri brutalizma”, koji u tim fantastičnim zgradama vidi estetski kvalitet, često ne dozvoljava sebi pitanje koliko je ta arhitektura građena za društvo zasnovano na jednakosti dala prostora da to samo društvo za koje je građena učestvuje u programiranju tih prostora? Britanski arhitekt i teoretičar Jeremy Till, u svojoj fantastičnoj knjizi Architecture Depends dekonstruiše opasnost te veze moralnosti i estetike. Pomeranje diskusije u polje estetike, “otuđujući i antidruštveni” uticaj koji ona ima na zajednicu koja treba da se desi u tim prostornim okvirima, izostavlja, mnogo bitniju diskusiju o emancipatorskom potencijalu ideje da društvo obezbedi stambeni prostor za svakog svog člana, o tome da se od toga potpuno odustalo. Novi Beograd lepo prelama ta pitanja, ono što se danas gradi, ne gradi se s idejom da u tome neko treba da stanuje, već da neko to treba da kupi.
Koje su karakteristike procesa urbanih regeneracija danas u gradovima Srbije?
Ja nisam sigurna da, izvan centara, Beograda i, donekle, Novog Sada možemo govoriti o svesnom činu urbane regenaracije u Srbiji. Gradovi se, ako se i razvijaju, razvijaju stihijski i isključivo ličnom inicijativom onih koji žele da ulože, često bez ikakve koordinacije, uglavnom tačkasto parcelu po parcelu, često bez ikakvog odnosa prema onom što tu već postoji. Sistematsko putovanje iz grada u grad u Srbiji dalo bi sjajan uvid o razornim posledicama de-industrijalizacije i privatizacije na gradove i zajednice koje žive u njima. Grad koji ništa ne proizvodi, teško može da proizvede i sebe kao zajednicu, kao i ideju svoje regeneracije. Ono što odlazak izvan Beograda slika je Srbija, u kojoj neki gradovi spontano rastu dok se drugi smanjuju, a infrastruktura definitivno propada. Infrastrukturu teško gradi tržište, posebno ne u onim delovima koji su siromašni, gde nema očitog ekonomskog interesa. Čak su i Amerika i Britanija posle Drugog svetskog rata, na primer, kao državne projekte elektrifikovale zemlje, iako su ’30- ih ostavili tržištu da se za to pobrine. Infrastrukture ne mogu da grade, u onoj meri u kojoj su potrebne, ni populistički gradonačelnici koji gradove vode kao “svoje”, pretvarajući se u neke savremene karikature šerifa, zbog toga što jednostavno niti imaju dovoljno novaca u budžetu, niti imaju dovoljno znanja, niti imaju (političke) volje, a i zbog toga što su ti projekti uglavnom duži od izbornih ciklusa od dve ili četiri godine. Regeneracija ostaje uglavnom na nekoordiniranim privatnim inicijativima, od kojih neke od njih imaju smisla, a neke baš i ne, i populističkim potezima. Privatne inicijative i stvari koje se menjaju entuzijazmom pojedinaca i grupe su bitne u ovom trenutku, ali samo ako postoji koordinacija i ideja kako one zajedno i paralelno sa nekom definisanom javnom politikom razvijaju i, da upotrebim taj termin koji koristiš – regeneriraju grad.
After the Planners_1960s_protest banner.jpg
Pre par godina otkrila sam knjigu After the Planners (Posle planera) koju je krajem šezdesetih napisao Robert Goodman, urbanista koji se uključio u borbe siromašnih zajednica protiv izmeštanja iz centra Bostona zbog regeneracije, i koja je gorka ali artikulisana kritka pozicije arhitekata i urbanista prema društvu i kapitalu. Čitajući knjigu danas, poražavajuće je koliko se ta pozicija nije promenila, i koliko je slogan na ovoj fotografiji iz knjige, “Bogati postaju bogatiji, a siromašni beskućnici” aktuelan i danas.
Kakva je uloga kulture i umetnosti u tim procesima?
U gradovima manjim od Beograda, gotovo nikakva – nosioci entuzijazma “regeneracije” u manjim gradovima uglavnom su vezani za pitanja zabave, stila života (lifestyle) ili pukog preživljavanja. Beograd – globalni grad, pa se onda misli: “to tako treba”. Stvarno nisam sigurna da su kultura i umetnost uopšte deo toga, osim kao neki začin, ali ono što je sastavni deo tog procesa su mnogo više zabava, i neki pokušaji kulturnih industrija. Jako je teško govoriti šta sporadični kulturni događaji i mesta, koji se dešavaju pod okriljem nekog procesa “regeneracije”, stvarno rade u tim procesima, u situaciji u kojoj je većina zvaničnih institucija kulture ili zatvoreno zbog rekonstrukcije ili je sebe toliko samoprovincijalizovalo da nemaju nikakvu relevantnost, da gotovo ni sebe same ne shvataju ozbiljno, a postoje generacije koje žele da rade. Nisam sigurna da možemo dozvoliti luksuz da apriori odbacimo sve umetničke, kulturne i ostale inicijative zbog toga što iz iskustva drugih gradova znamo da takve inicijative obično vode u potpunu komercijalizaciju, a pioniri takve regeneracije u sledećem koraku postaju i žrtve procesa koje su, možda i nesvesno, sami započeli. Treba raditi na samoaktuelizaciji ljudi koji učestvuju u tim procesima, da sagledaju svoju ulogu u tome, i da se, u povezivanju sa drugima, zaštite od kapitalističke eksploatacije koja sledi. Samo tako ćemo i napraviti grad koji je u stanju da podrži pluralizam prostornih i organizacionih formi.
Industrijsko nasleđe je jedna od važnih međa procesa urbanih regeneracija. Kakav je odnos prema industrijskom nasleđu u Beogradu? Kako vidiš ulogu inicijativa kao što su Bigz i Inex film?
Odnos prema industrijskom nasleđu u Beogradu je u skladu sa odnosom prema periodu u kome se najintenzivnije dešavala industrijalizacija ovog podneblja, periodu socijalističke Jugoslavije, čiji značaj pokušava da se relativizuje i prepusti tihom zaboravu. Sem ličnih inicijativa i inicijativa grupa, ne postoji nikakav okvir u kome je moguće zvanično doći do nekog prostora, posebno što je puno tih prostora postalo “nasleđe” usled loših privatizacija koje su vrednost videle isključivo u zemljištu/lokaciji ili prostornim kapacitetima. Zbog toga je većina industrijskih objekata koji su stavljeni pod neki tip zaštite iz kapitalističkog perioda, gde se onda, uglavnom, i ističe značaj određenog industrijalca. Savremeno društvo ima miopiju kada je u pitanju prepoznavanje vrednosti onog što je samo stvorilo. Bigz i Inex su jako različite inicijative, iako obe upućuju na slične probleme, i obe su proizvodi transformacije vlasništva i privatizacije. Bigz, čiji je najveći deo, štamparija, godinama bio u stečaju, u limbu čekajući privatizaciju, i Inex, koji je privatizacijom Inex filma postao samo očerupana ljuštura. Bila sam deo grupe, tada studenata arhitektonskog fakulteta, koji su 2004. prostor restorana Bigza prvi put pretvorili u prostor namenjen javnosti i kulturnim dešavanjima, i to je za mene jako emotivan period. Ono što je bitno pomenuti – Bigz se iznajmljuje, on daje iluziju slobode, na sličan način kao što tu iluziju daje kapitalizam kroz obećanje slobodnog tržišta koje će se samoregulirati. Iza prividne anarhije u Bigzu, ipak se zna ko na kraju plaća (a ko pije). U Inex filmu, akteri su mnogo svesniji svoje pozicije i odnosa snaga u kojima deluju. Ako se gledaju nedavni slučajevi u Rimu, u kojima je privatni bioskop okupiran od strane zajednice korisnika kada je prestao da radi, i artikulisanom strategijom instuticionalnom, i prevshodno, zakonskom borbom “podruštvljen”, volela bih da se dalja samoartikulacija Inexa razvija i u tom pravcu – od prividne autonomije konsenzusa u kome privatni vlasnik ne ulazi u svoj posed dok ne zna kako na njemu da počne da zarađuje, ka borbi za institucionalnu situaciji autonomije, kojom se, u krajnjoj instanci, zahteva od društva da prepozna i prizna taj ogroman rad utrošen da se od obične ljušture bez ikakvih instalacija stvori prostor i zajednica koja zna kako da taj prostor koristi.
Učestvovala si u radu nekih lokalnih inicijativa usmerenih na borbu za javni prostor kao što je Peti park. Kako vidiš situaciju u lokalnom kontekstu vezanu za nezavisne inicijative koje pokušavaju da se bore za drugačiji grad i drugačije odnose u gradu?
Nas nekoliko (Branko Belaćević, Marko Miletić, Srđan Prodanović i Jelena Stefanović), a prvenstveno Marko, prepoznali smo grassroot inicijativu za Peti park, pa smo napravili izložbu i knjigu “Peti park – Borba za svakodnevicu” kako bi na toj inspirativnoj inicijativi izrazili poštovanje i možda približili metodologiju i priču oko borbe za prostor drugima. Jedan od problema nezavisnih lokalnih inicijativa je nedostatak umreženosti i razmene iskustava i strategija. Mislim da je malo razumevanja procesa koji oblikuju svakodnevicu u gradu, i to razumevanje dolazi kroz borbu, ali svakodnevna borba retko daje vreme da se predmet borbe promisli i u širem kontekstu, pitajući se odakle stiže opasnost za njihove prostore i razumevajući da je ta borba za drugačiji grad i drugačije odnose u gradu. Inicijativa Ko gradi grad je u predhodnih par godina učinila puno samo time što je pozvala razne inicijative po Srbiji da sednu za isti sto i razgovaraju o tome šta su njihovi problemi i za šta se bore, ali potrebno je još vremena i poverenja da različite inicijative počnu sebe da doživljavaju kao saveznike i počnu zajedno da taktički planiraju i razmišljaju.
Koje su sličnosti, a koje razlike urbanih inicijativa i pokreta danas, u različitim kontekstima bivših jugoslovenskih republika? Da li postoji povezanost tih praksi? Kako vidiš odnos lokalnih i globalnih urbanih inicijativa i pokreta?
Postoji prepoznavanje istih problema i procesi povezivanja, ali je u različitim republikama artikulacija pokreta i njihova organizovanost i vidljivost razičita. Hrvatski pokreti su najdalje otišli i u artikulaciji, i u organizaciji. Ključni trenutak se desio povezivanjem ekoloških inicijativa i nezavisne kulture, studenata i sve više sindikata, i prepoznavanjem da oni svi s različitih strana napadaju manje više isti problem, komodifikaciju svih aspekta života: pravo na rad, kulturu, obrazovanje, prirodu, grad. Ono što je meni tu sjajno je da su svi ti pokreti i urbani, pošto svi razumeju da su pitanja kojima se bave, pre ili kasnije dolaze do pitanja organizacije života i rada u gradu. Takođe, došlo je i do povezivanja aktivista sa teoretičarima, i neprestano se radi ne samo na umrežavanju i taktičkom, već i teoretskom obrazovanju svih koji su uključeni u inicijative. Način na koji se pokreti i inicijative razvijaju u Hrvatskoj predstavlja veliku inspiraciju i podršku za inicijative i pokrete u ostalim post-jugoslovenskim zemljama.
Da li postoji veza između teorije, društveno-političkog aktivizma i umetnosti u odnosu na procese urbanih regeneracija u lokalnom konekstu?
Za moju praksu, lokalni kontekst obuhvata i Zagreb i Beograd, tako da, u tom slučaju, mogu da kažem da se povezivanje desilo. Ako lokalni kontekst svedemo na Beograd, mislim da se tu više dešavaju paralelni tokovi nego stvarno povezivanje, ali moguće je da je to moja miopija.
Kakvo je mesto kreativnosti i kreativnog rada u procesima urbanih regeneracija?
Iskreno, mislim da su ti pojmovi podvala neoliberalizma, kojima se obećava neka dodata vrednost na malo plaćeni rad s jedne s strane, a s druge strane prazno obećanje da će uključivanjem te magične reči u strateške dokumente i planove za razvoj grada, ali i poslovne strategije privatnih korporacija, svi problemi biti rešeni. Ponekad se šalim da mi dođe da vičem – dosta više o toj kreativnosti i kreativnom radu, hajde malo da pričamo o radu u gradu – za šta mislim da je jako relevantna tema za sve deindustrijalizovane sredine u kojima rad postaje sve više privilegija.
Koji je potencijal zajedničkog dobra danas, u urbanim pokretima i inicijativama u globalnom i lokalnom kontekstu? A koji javnog dobra?
Odgovoriću na ova dva pitanja zajedno, zbog toga što mislim da je jako bitno posmatrati ih jedinstveno i ne odvajati ih. Po mom mišljenju, težište treba da bude na procesu, na onom što se zove na engleskom, gde je takođe neologizam, commoning -postajanje zajedničkim uz uključivanje cele zajednice. Znači, proces je ono što je bitnije od krajnjeg stanja javnog ili zajedničkog dobra. Pritom, mislim da je to proces koji treba da ponovo prođu javna dobra, da bi ponovo postala deo društva – pozajedničenje javnih dobara, da grubo prevedem taj engleski koncept commoning, kao neki proces suprotan privatizaciji.
Koncept zajedničkog dobra treba posmatrati kao politički koncept, vezan za proces, i u tome leži njegov najveći potencijal, i kao teoretskog koncepta, ali i za urbane pokrete i incijative. Ako ga posmatramo kao političko pitanje, onda shvatamo da je razlika između javnog i zajedničkog dobra, kao vlasništva recimo, manje važna od onog fundamentalnog – kako da dostignemo zajedničku politiku. I recimo, tu je kategorija u kojoj je javni prostor bitan, a ne samo zajednički, zbog toga što je za stvaranje zajedničke politike potrebno okupiti ljude u isti prostor, i to onaj koji ima kapacitet i otvorenost da primi ljude koji su slučajni prolaznici, koji nisu deo zajednice, ilegalne imigrante i sve ostale koji su izvan “zajednice”.
Kako bi opisala svoj pristup radu u odnosu na probleme vezane za grad? Da li bi iz toga mogla da izvedeš određenu metodologiju?
Nadam se da sam na putu da moj pristup preraste u metodologiju. Rečnikom teorije, ono što ja radim se može okarakterisati kao materijalistička analiza uslova u kojima se proizvodi i reprodukuje grad, sa fokusom na pitanja javnosti i zajedničkog. Ono do čega želim da dođem je predlog kako se trenutni obrasci mogu prekinuti i stvoriti novi, pravedniji, participativniji i ne isključivo tržišno uslovljeni.
Koliko produkcijski uslovi i politike fondera utiču na tvoju praksu i kakav je tvoj odnos prema njima?
Ovo je komplikovano pitanje, mada mislim da sam tu imala sreće. Većinu mojih velikih projekata finansirale su kulturne ili obrazovne institucije iz inostranstva, kod kojih sam imala punu slobodu, od artikulacije projekta, teme, do finalnog oblika. Recimo, projekat na kome trenutno radim, istraživanje i knjiga “Planning for the Unexpected – the Sourcebook for Urban Struggle” u kojoj tematizujem borbu za prostornu pravdu u Hrvatskoj, sa posebnim fokusom na inicijativu Pravo na grad, finansiran je od strane Kraljevskog umetničkog instituta iz Stockholma, u sklopu podrške umetničkih istraživanja. Upravo taj kontekst umetničkog, meni daje autorsku slobodu da radim upravo ono što želim. Kada ne iniciram projekte, uglavnom sam u ulozi “izvršiteljke radova”, gde opet dobijem odrešene ruke da radim ono što sam zamislila. S druge strane, nemoguće je ne primetiti da su teme kojima se ja bavim, javni prostor, prostorna pravda, došle “na red” kod raznih donatora. Dobra strana toga je da se pojavilo puno projekata koji se, iz moje perspektive, manje ili više uspešno, bave tim temama, i to mnoštvo je dobro. Iz mog iskustva, novac za projekte se nađe, veće je pitanje kako te projekte učiniti vidljivijima i u povratnoj vezi pokušati da se utiče na promene politika fondera i, uopšte, sisteme finansiranja.
Kako zamišljaš organizaciju svakodnevice u nekom boljem gradu za život?
Onako kako bi se stanovnici tog grada oko toga dogovorili, ali tako da ne postoji diskriminacija i da taj grad nije teror većine, već otvoren da primi sve različitosti. Ne postoji univerzalna ideja idealnog grada, a samim tim, ne postoji ni jedinstveni organizacioni format za takav grad. Za mene, idealni grad je dovoljno porozan da prihvati sve isključene i onaj u kome građani aktivno učestvuju u odlukama o razvoju grada i svakodnevnom životu. Ono čega treba biti svestan je da to nije grad za politički lenje, zbog toga što aktivna uključenost u procese koji determinišu svakodnevicu zahteva malo više vremena i uključenosti, nego isključivo grad u kome je građanin korisnik.
[razgovarala Ana Vilenica]
avgust 2013.